понедељак, 18. мај 2015.

Nasmej se, ogrlica!

Novu kolekciju ogrlica sam zamislila kao prethodne. Jedna inspiracija- jedna ogrlica.

Kao Kokteli.
Kao Vesnici proleća.
Kao Oktobarski Elle.

Međutim, kako stvari ne teku uvek zamišljenim tokom i kako je inspiracija zapravo jedna čudna, intenzivna i teško ukrotiva stvar, odlučila sam da promenim pravila. Odnosno, da ih eliminišem.

Zato vas danas uvodim u priču, otkivam tajnu i nagoveštavam nepredvidiv tok radova.

Tajna nije neka velika, nikome rečena; samo nisam o tome javno govorila. Nisam govorila da će inspiracija za nove ogrlice biti Ptičicine fotografije iz njenog projekta One photo a day keeps doctor away. Godinu dana, svakoga dana jedna fotografija. Strava projekat, super ideja, poštovanje za istrajnost u realizaciji. Ali pre svega bravo i bravisimo za fotke!

Mnogo mi se sviđa da zamišljam kolekciju od 366 ogrlica inspirisanih tim fotografijama. Ipak biram nekolike, a počinjem sa najintenzivnijom za sada.

I počinjem sa jednom, u više verzija.
Jer nisam mogla da prestanem.
Jer sam gorela od želje da nižem i heklam te male perle.
I te silne konce u tim silnim bojama!


"Tighten it too much, it will snap, leave it too slack, it won’t play. Strive for balance."
Ovo je prva, originalna, inspirisana fotografijom. Svaka sledeća je inspirisana njom. 








Kako vam se čine? :)

понедељак, 04. мај 2015.

Studio.

Imam dve verzije teksta za ovaj post.

Prva, da vam pričam kako sam ja to zamišljala i druga- kako je zapravo izgledalo.

Ali mislim da ni jedna verzija nije potrebna. To što sam zamišljala, zapravo nema veze sa realnošću. Reklo bi se da ni ovo što vidite na fotografijama zapravo nema. Jer Ptičica je gospodin majstor. Koristi neki moderni čarobni štapić, kažu da se zove fotoaparat.

Hvala joj za svaki klik .














уторак, 14. април 2015.

Kako se gradio studio


A zašto ti ne bi imala svoj studio? Kaže ona meni.
Kako to misliš studio?
Tako lepo, imaš svoj prostor za rad; neki veliki i lep, namestiš ga kako 'oćeš i bude ti samo za perle.
Studio. Samo moj prostor. Komocija za perle.

I o tome ceo put. Od Zagreba do Beograda.
E, a zamisli ovo. Auuu, pa mogu i ovo! E pa da, i to ću. Blablabla studio blablabla. Studio. Samo moj.
Sloj priče sa njim. Sloj priče sa mamom.
Jer mama nije sigurna šta će sa sobom u kojoj smo bili brat i ja, dok smo živeli tu.
Sloj priče sa bratom.
Okej, počinjemo!
Plafon u belo, to se podrazumeva. Žuti zid- u belo. Braon sto? Belo. Šta ćemo sa ormarima? Mama zna. A gde ćemo papire? Ja ću to. Mašina za šivenje? U pink. Kako ćemo krečiti u januaru? Tako lepo, sad odma'. Dobro.
I krečili smo u januaru. I farbali smo plafon u belo u januaru. Tri sloja. Hiljadu slojeva! Sto. Stolica. Lampa. Stočić. Veliki sto. Farbaj.
Prepravljene su fioke, izbačeni su ormari. Sortirana je odeća, izbačena je ista. Ispreturane su uspomene, pobacane nepotrebnosti sa putovanja, prelistane fotografije. Slušane su kasete. Čuvali smo Iskru. Nemoj ovo, nemoj tamo, jao ne tu farbu, čekaj, skloni, zabavi.
Letele su kopije knjiga sa fakulteta, premeštali smo iz jednog ćoška u drugi, podsećajući se da je januar, da je zima i da drugačije ne može. Dakle haos.
Dan za danom, do deset. Pa do dvadeset. Pa do kraja. I do početka.
Fotku izmađijala Ptičica

петак, 03. април 2015.

On je Sever

Ima prćava usta i prćav nos.
Reklo bi se da liči na majku. Ili ujaka.
Kuma kaže da ima tople oči.
Baka da je kao sunce jarko!
Ja kažem da je on jedan mnogo dobar dečko.
Frajer. Delija. Pravi muškarac!
Ima jake ruke i brze noge.
Voli da priča i voli da mu se priča.
Nekad u četiri ujutru. Ili pet.
Pre nego što se rodio, pravili smo se strpljivi.
Vreme smo kratili fotkanjem na suncu

i po ogledalima.
Pravili smo ježa i pečat od krompira.
Gledali filmove..
i čitali knjige.
Gledali šta danas brzo i omiljeno da pravimo.

I par puta birali ipak gibanicu.
Šetali, šetali, šetali...
I slušali otkucaje srca tog malog momka.
Koji nam je tog posebnog dana pokazao koliko je veliki. I predivan.
Iskrin zadatak je bio da svima javi da je postala starija sestra.
A moj da mu ispričam koliko smo ga čekali i želeli; koliko sam srećna i ponosna.
Svaki dan.



Za sve fotografije hvala dredavoj u prugastoj majici  

петак, 27. март 2015.

Video u kućnim čarapama

Imam dva nova posta u draftu. Čekaju da ode još jedna dečja bolest i dođe inspiracija.
Blog čeka da zaživi, pošto mu obučem novo zaglavlje.
Stranica čeka da se usudim da pozdravim ljude na Fejsbuku. Što me duže nema, to mi je teže.
Instagram živi.

U međuvremenu sam snimila video. Prototip zamišljenog videa, zapravo.

U toku je svetska nedelja dula i tim povodom su naše dule zamolile žene koje su imale dulu na porođaju, da sebe snime i kažu zašto su želele da dula prisustvuje porođaju i kako im je najviše pomogla.

Rok do nedelje? Nema šanse. Iskra temperaturu, ja temperaturu.. dakle, nema šanse.
Produžen rok do srede. Nema šanse. Iskra i dalje temperaturu; ja nemam ali u haosu smo. Pravom i nikad dužem.
Rok do srede. Danas je sreda. Hajde da probam.
Spavaju.
Skiciram na brzaka, ispišem na brzaka, merim temperaturu, zumiram, snimim, izbrišem, snimim, ispraznim bateriju. Stavim rendani krompir u čarapice.
Ubacim, snimim, izbrišem. Loše kadrirano. Krivo. Ne vidi se glava. Ne vidi se papir. Ne vide se slova. Hajde još jednom. Mračno. Raširim veš.
Upalim svetlo, snimim. Na tom svetlu se vidi sve: podočnjaci, podadulost, neispavanost, umor, premor, briga. Izbrišem.

Pošaljem Tamari.
Gle, ja sam probala, evo ti najbolja verzija, ali ovo za svet nije.
Okej, biramo muziku, nek ide život.

I ceo dan virim iza zavese i gledam u šerove, lajkove, komentare i broj pregleda.
Shvatam da ću danas morati da uzmem mikrofon i kažem vam najglasnije i najveće hvala.
Hvala, što ste pored lošeg svetla i frizure, nevaljalog bloka i stare majice prepoznali i vrednovali poentu i bili iskreni o svojim emocijama. Divni ste.


понедељак, 06. октобар 2014.

Iva je trudna

Gledam tako pre neki dan jedan divan blog. Znam ga dugo, znam ga preko dve godine. Znam nju. Divim se kako napreduje, kako raste i kako razvija to što radi. Ona se prolepšala, napravila neke nove stvari.. Milina jedna!

Onda u nekoj dokolici listam tako Pinterest.. Ponovo sam tamo i prija mi. Pravim sebi slobodno vreme i razonodu, lagano tražim inspiraciju i opuštam se. Pripremam se za velike dane i mesece pred sobom.
I sva ta inspiracija, sve te energije ljudi sa gomilom vremena za kreativnost i stvaralaštvo mi malo napraviše zbrku. Napraviše mi: Hoću i ja! Napraviše mi: Ali, vidi moj blog, vidi ovo! Ali, ne mogu da stignem, pa ja se porađam za nekoliko dana! Čekajte mene! 

U stvari: idite. Doći ću ja, kada budem spremna. Kada budem spremna za tu stranu medalje. Jer ova strana medalje je sada na redu. Tu stranu sam jako želela. O tome sam maštala i evo ga. Dešava se.


Dešava se da bojim Pinokija.
Da čitam priču i listam knjigu.
Heklam vrećicu za bojice.
Raspremam igračke uveče.
Pravim ručak koji voli.
Seckam sveže voće i povrće.
Posle mutim šlag i dajem tokio-laaadu*.  (*čokolada-Iskrin prev.)
Raširim veš, sredim sudove i tako u krug.
http://instagram.com/ivadidit
Umorim se, isprlja se kosa, popusti strpljenje, a onda se setim Tamarine ''samo'' rečenice:  ''Ja sam samo bila kod kuće, samo kuvala, samo spremala, samo čistila, samo išla napolje, samo ga držala za rukice dok prohodava, brala mu cveće, pokazivala mu kestenje i šišarke, a onda u slobodno vreme čitala samo o vaspitanju, o roditeljstvu o ishrani… O kako sam samo grešila."
(Iz ovog vikend posta.)

Pomogne mi svaki put. Da mi ruku, pomogne da ustanem i poturi rame da cmizdrnem, ako dotle dođe.

Čeka me novi period. Kobajagi neke poznate stvari, a zapravo nisu. Ima materijala za komparaciju, a u stvari pojma nemamo šta nas čeka. Još uvek imam deset i kusur kilograma više, sporo ustajem i sve sporije hodam. Ne mogu da stignem Iskru. Čuljim uši da li je počelo. Pitam se da li je mali znak- TAJ znak. Pa ne bude. Onda posmatram stomak koji se pomera. Ponudim Iskri bebu, ona me iskulira. Namažem stomak. Čekam.

I znam da čekate i vi sa mnom. Proći će neko vreme, dok se ponovo vratim u studio. Moj divni studio, koji vam nisam ni pokazala. Nije došlo na red. Nizala sam ogrlice, nisam nanizala fotografije. Nisam. Imam jednu fotku, napravljenu onako usput. Kaže mi brat: E, što sam se isprimao na panoramu! I iškljoca jednu.
Pa vam je pokazujem sada, dok ne uradim zamišljene fotografije i sve ostalo. Dok ne namontiram kolevku i bebeći kutak. Dok ne obučem farmerke.

Do tada stavljam pauzu na blog. Ili bar mislim da je stavljam. Možda izleti neki post, neka fotka, to se nikad ne zna. Ali u planu imam drugačije stvari. Jer, najvažnije je da budem najbolja mama na svetu.

петак, 15. август 2014.

Post oko vrata

Ima taj neki teret, što mi se natovari, kada nešto ne radim. Tipa ne pišem blog. Nema pa nema. Isti taj teret navrati, kada ne objavljujem ogrlice. A šteta. Ima ih dosta, drage su, dragi su ljudi koji su ih naručili, a ja o njima ćutim. Stoje tako u folderu i dosađuju se.

E pa, došlo je vreme da se malo prošetaju po blogu i svrate na stranicu!

U ime druženja ogrlica u albumu, objavljujem njih dve: jednu što je u Podgorici i drugu, što je u Nišu.


Ja verujem da im je tamo lepo, a vi mi recite kako vam se dopadaju :)