среда, 23. април 2014.

Uskršnje izdanje

Bio je to jedan jako mali krokodil od plastelina, sa gomilom detalja, kao i sve ostale figurice iz tog društva. Krokodila se sećam najbolje: imao je maale noge sa tri crtice da glume kandže i onom uglastom čačkalicom iscrtane krljušti. I imao je najmanje oči na svetu. Male crne mrvice, što kao dete ne možeš da napraviš, nego sve razmrljaš između prstiju.
Ali mama je umela da napravi te oči i te nožice i umela je da napravi sve. I savršenu klovn tortu, i savršen kolač i perle od gline i narukvicu od kanapa i sve to pre blizu trideset godina. Brat i ja smo obletali, pitali "Mogu ja, mogu ja?!" i mogli smo. Pravili smo diivne mešavine svih boja plastelina, koje su savršeno prijanjale uz tepih ♥

Tata je bio majstor na žici. Klešta i žica i čitava gomila figurica. Tu se sećam zvezde i svih tih žičanih komada na gomili i znam kako su zveckali. Naš zadatak je bio da ih kvalitetno zamrsimo i rastegnemo do neprepoznatljivosti. Odlično smo ga obavljali.
Sećam se i obuke za pravljenje frule od vrbe i luka i strele i rezbarenja. Jasno je kako sam izrasla u pravu devojku što uzdiše za dobrom bušilicom i kleštima ♥

Rasli smo u prirodi i rasli smo tako da bih rado taj model postavila kao domaći zadatak i standard u roditeljstvu. Ne da baš svaka devojka uči gađanje strelom pravo u metu, ali da roditeljski cilj bude druženje sa decom i mašta na maksimum.

Ove godine sam se pravila džentlmen, pa sam prepustila da prva heklica bude moja mama. Prva heklica u ukrašavanju uskršnjih jaja. Praznici su, Iskra je jedno potpuno obožavano biće i prilika je više nego prava za igranje kao nekada.

Moj favorit je jasno istaknut. Groktali smo, pevali odjavnu Peppa Pig pesmicu, vrckali figuricom i po pet puta ponovo lepili oči i uši.
Ceo aranžman je bio sa mahovinom, sa patkama i figuricama u posudi sa vodom. Pa malo gnezdo sa još manjim pilićima i hlepčić u obliku zeca. Napravila nam baka.
I kićanka. I dugme. I traka za jaje i kikica za jaje. I hiljadu i jedan detalj.
Ljubav je čudo!

среда, 16. април 2014.

Od Berlina do Miroa preko Valjeva i Hajdelberga

Svi znamo da je ljubav jedna jako komplikovana i ujedno jedna mnogo prosta stvar. Zaljubio si se, lebdiš, trčiš, imaš svu snagu sveta i možeš sve. Udišeš duboko, izdišeš glasno i sa osmehom i osećaš se kao car! Možda malo bolje.
Kada prođe euforija, spustiš se na zemlju i onda voliš jako, do neba, sa tom razlikom što sada vidiš kuda ideš i malo uključiš mozak.

Kada smo se prvi put sreli Berlin i ja, bila sam jako umorna. Bila sam šest godina mlađa, bila sam sama i polomljena od puta koji je bio #$&%/()/%$!!!
"Zdravo, ti si Berlin? Ok, čekaj samo da vidim kako da stignem gde treba, da pitam čiku, da se podsetim nemačkog.. "

Sve što se posle toga desilo, bila je emocija koju sam bolje razumela, tek pošto sam se vratila. Bilo mi je potrebno vreme da shvatim da je ljubav kada dišeš grad i ne znaš gde ideš i nije ni bitno. Ljubav je što mi sada srce treperi na misao o Berlinu, iako nemam ništa konkretno na umu. Znam da me čeka, da pojma nemam kada ću otići, ali ćemo se itekako sresti.
Berlin aprila 2008.g. Fotkala: Željka Fištrek. Volela Berlinski zid: Iva Novičić
Pre par meseci, javila mi se jedna Katarina, sa mnoštvom divnih reči i gotovo identičnim emocijama prema gorepomenutom. Kaže, sada je u Hajdelbergu, ali je do juče živela u Berlinu. "Jao, Hajdelberg!", pogubim se od sreće. "Pa bila sam, pa divan je, pa volim i njega, tako je čaroban!" Jeste, jeste, sve stoji. I ona ga voli, sada tamo studira, ali srce ostalo u Berlinu.

Posle skakanja u mestu od sreće što se Katarina javila, što volimo Berlin, što volimo i Hajdelberg, što ona voli moj nakit... došle smo do miroovskih minđuša koje su joj se posebno svidele i koje bi volela da ima. Može improvizacija, kaže "samo da imaju tvoju energiju". 

Kako je energije bilo na sve strane, napravila sam minđuše. Malo sam istražila šta ona nosi, koje boje dolaze u obzir i stigla sam do ove kombinacije.

I nisam se mogla zaustaviti samo na tim minđušama, već sam spakovala i još jedne, jer znam da joj se uklapa crveno i oker i da može i malo bakarne žice i tako to.
A pošto ona voli Jogiiii, a ja sam imala nekolike kesice viška, spakovala sam i to. I po neki heklani podmetač za šoljice.
Posle toga smo se još malo dopisivale i dopisivale i ja sam skoro spakovala svoj kofer za Berlin; spakovala čoveka, dete... sve. Spakovala u glavi, jer o tome sada samo maštam, ali znam da je mašta ozbiljan igrač i da se snovi itekako ostvaruju.

среда, 09. април 2014.

Čajni blogo-problemi jedne Ive

Ovo je jedan krajnje neprofesionalan post o čaju. Nestručan. Ništa po pravilu! 
Nije da su prethodni čajni postovi bili čista disciplina i pravilnik, ali mislim da je ovaj post za ovaj stadijum mog čajnog razvoja prilična raspuštenost.

O čemu ja to?
Između ostalog, o prejako napravljenoj čajnoj mešavini. 
Ne prevrćite očima, mene to jako muči na ovim fotografijama. I muči me što sam pokušala da koristim novi fotoaparat, pa se za ovo fotkanje ipak vratila starom. Nije išlo..
I jedva sam se setila koji sam to čaj fotkala i pila, jer je prošlo mnoogo vremena od poslednjeg čajnog posta. Pa sam se onda dodatno rastužila, jer sam pisala o čaju koji jako volim, koji sam kupila onda u Zagrebu i za koji sam želela jedan poseban, svečani post.

Ali, koliko god vam se danas čajno jadala, ja ovu mešavinu jako volim. Inače sam već neko vreme u toj zeleni čaj-beli-čaj-voćka-cvetić fazi i rado ih pijem ujutru.

Ova mešavina se zove White Pearls od Fujian i sastav je sledeći: beli čaj Pai mu tan, zeleni čaj Fog tea, Sencha, Lung Ching, Gunpowder, jasmin, jade pearl, cvetovi ruže, jasmina, narandže, suncokreta, komadići trešnje. Čaj je kupljen u Kući zelenog čaja.

Ako želite da budete disciplinovani, pripremajte ovaj čaj onako kako piše: kašičica čaja (3g) na 300ml vode zagrejane na 80°C. Ako želite da ludujete, sipajte onako malo otprilike čaja u vrećicu, prelijte vrelom vodom koja nije proključala i držite 3min. I ako ste raspoloženi, možete staviti malo meda. 

Živeli! 

 




среда, 02. април 2014.

Vreme je za dule

Kaže Ivana, dok smo doručkovali taj savršeni doručak, tog savršenog vikenda: "E, a znate ko bi nam se ovde sada super uklopio? Tamara! Ona sa dredovima; oni što su išli sa decom na Bali i Šri Lanku."
Razmišljam koja Tamara..
Kaže opet Ivana: "E, a ona je dula."
Šta je ona?
"Dula."
Šta je to dula?
"Pa, dula je žena koja pomaže ženi na porođaju, a nije babica i nije medicinsko osoblje i to.."
Ne razumem.
I onda smo malo razgovarali i počela sam polako da razumem.

A onda sam upoznala Tamaru. Pa sam upoznavala Tamaru još malo i još mnogo i isto toliko upoznavala priču o dulama. I jako mi se dopala. I jako sam želela da čujem i vidim o svemu tome još više.

Pre neki vikend, dok je u toku bila Svetska nedelja dula, imala sam priliku.

Zapravo, imali smo je zajedno, moj dragi čovek i ja.

Upoznavanje je trajalo dva dana. Prvog dana su nam se dule predstavile, čuli smo par važnih iskustava i predavanje Mirjane Gnjatić. Bilo je veoma edukativno i interesantno.


I na momente neočekivano zabavno.

Sem teorije, bilo je i malo prakse. Ako imaš dobro društvo iza leđa, a i iza fotoaparata, praksa bude takođe zabavna.

Drugog dana smo gledali film Dula- najbolji saveznik na porođaju.

Moja Adidas polovina je odsustvovala, jer imamo jednu malu kovrdžavu, kojoj rastu zubići i kojoj je društvo morao praviti samo i isključivo tata. A ova mama je revnosno pogledala film i još revnosnije ga prepričavala tom istom tati.

Zato što nas čeka još jedno bebeće iskustvo, koje jedva čekamo


Fotografije: Tamara Zidar

среда, 26. март 2014.

Neredi u folderu

Folder sa ogrlicama koje nisu ugledale svetlost bloga je pun. Ogrlice se unutra guraju, raspravljaju i neraspoložene su. Ljute se na mene i kroz zube pitaju: "A zašto ona prvo, a ne ja? Zašto?!"

A ja onda lepo odem na New Post i rešim probleme. Ili bar deo problema.

Ostalo je još ljutih, ali lepih komada. Potrudiću se da ih objavim što pre, radi mira u folderu.



Vi se nemojte plašiti cura iz posta. Sada su u zenu, želje su ispunjene ;)

среда, 19. март 2014.

Ogrlice za razmrdavanje

Osećam da se očekuju fotografije Iva did it. studija, ali će taj post morati da sačeka. Da prođe novih par faza: da se studio malo razgazi, da napravim malo nereda, malo reda, da dodam još malo dekoracije, da montiramo ogledalo i odlučim koje ramove i gde. Jer ne želim da izgleda namontirano, netaknuto i belo. Želim fotografije realne atmosfere u nerealnom prostoru. Mom, izmišljenom, realnom nerealnom prostoru

Rađaju se nove ogrlice, putuju i nose se. I jako sam srećna zbog toga.
A kako se njihov broj zaista nagomilao, spremna sam da vam konačno pokažem deo. Malo po malo, da postignemo propušteno.

Biram random par komada. Neki su u Zagrebu, neki u Beogradu, neki u Hajdelbergu, a neki na moru. Divan je to osećaj!




Kako vam se dopadaju? :)
Uskoro nova tura!

уторак, 25. фебруар 2014.

Druga desetnina ili Iva did it. studio od 10 do 20

Drugih deset dana kao da je bilo pre deset meseci. Jako mi se daleko čini, a zapravo je blizu.
U drugih deset dana smo uradili još više i studio polako staje na svoje noge. Mi naše pokušavamo da odmorimo i osposobimo za još samo ovo i jao i ono! ali izdržaćemo.
Nećemo ni primetiti kada zapravo počnem da radim tamo! Ili već nismo primetili..

Bio je prvi radni dan, bio je skraćen, bio je spontan i iz studija su izašla prva dva paketića.
Jedan je čekao već pripremljen ali sam želela da ga doradim, a drugi se stvorio. Spojena je prva ogrlica. Važne stvari!

No, pre nego zaista počnem sa radom, da vidimo šta smo to uradili u drugih deset dana.

Jedanaestog: doneli policu. Veliku belu policu, u kojoj je bilo sve!
Dana dvanaestog sam farbala fioke u belo. Prva tura.
Dana trinaestog- tura dva. Jer belo treba da bude belo.
E, a četrnaesti dan je bio jako uzbudljiv! Išli smo da kupujemo cevi, pa smo birali debljinu, pa zglobove, pa je divni otac mog muža napravio sto. Onaj sto što sam baš tako zamišljala. Tako ga je napravio, zato što je car. A i moj čovek je car, jer je sve pre toga iscrtao i isplanirao ♥
Dan petnaesti: montaža konstrukcije. I naručivanje ploče. I hiljadu i jedan detalj između toga.
Posle toga sam farbala. Koješta u kojekakve boje. Nije sve ipak tako belo.
U poslednjem trenutku sam odlučila da zeleni zid ne bude zelen. Nije tirkizna, nije azurna, nije plava, nije zelena, nije petrolej. Ali je ona morska, savršena, što uz belo drvo bude još savršenija, pa onda gledam i gledam i gledam. E, u takvu sam boju farbala zid sedamnaestog dana.
A osamnaestog? Raspakivanje! Raspremanje! Raspoređivanje! Neka se kutije otvore, neka se stvari raduju! Sloboda, komfor, trčanje po prostoru, policama i fiokama!
Sledećeg dana grupisanje boja i alata za farbanje i- odlaganje. Doviđenja, zdravo i hvala! Bilo mi je zadovoljstvo.
Dvadeseti dan je bio ljubavni ♥ Tabla je bila gotova, montaža je bila uspešna a čaj, kafa i kekcići servirani na stolu naopačke. Čist ugođaj!

Posle dvadesetog dana nismo stali sa radom, ali sam stala sa brojčanim izveštajima. Inspiracija je rekla da je dovoljno, ja sam rekla da je okej.
I dalje ima dosta posla, ima mnogo detalja koji čekaju da budu osmišljeni, postavljeni, ofarbani i ko zna šta još, ali radujem im se. Umorna sam, mnogo radim, ali vidim napredak i čujem uzdahe i podršku onih koji su videli koju sliku više i to mi mnogo znači.
A i vi ćete, samo da namontiramo;)