среда, 16. април 2014.

Od Berlina do Miroa preko Valjeva i Hajdelberga

Svi znamo da je ljubav jedna jako komplikovana i ujedno jedna mnogo prosta stvar. Zaljubio si se, lebdiš, trčiš, imaš svu snagu sveta i možeš sve. Udišeš duboko, izdišeš glasno i sa osmehom i osećaš se kao car! Možda malo bolje.
Kada prođe euforija, spustiš se na zemlju i onda voliš jako, do neba, sa tom razlikom što sada vidiš kuda ideš i malo uključiš mozak.

Kada smo se prvi put sreli Berlin i ja, bila sam jako umorna. Bila sam šest godina mlađa, bila sam sama i polomljena od puta koji je bio #$&%/()/%$!!!
"Zdravo, ti si Berlin? Ok, čekaj samo da vidim kako da stignem gde treba, da pitam čiku, da se podsetim nemačkog.. "

Sve što se posle toga desilo, bila je emocija koju sam bolje razumela, tek pošto sam se vratila. Bilo mi je potrebno vreme da shvatim da je ljubav kada dišeš grad i ne znaš gde ideš i nije ni bitno. Ljubav je što mi sada srce treperi na misao o Berlinu, iako nemam ništa konkretno na umu. Znam da me čeka, da pojma nemam kada ću otići, ali ćemo se itekako sresti.
Berlin aprila 2008.g. Fotkala: Željka Fištrek. Volela Berlinski zid: Iva Novičić
Pre par meseci, javila mi se jedna Katarina, sa mnoštvom divnih reči i gotovo identičnim emocijama prema gorepomenutom. Kaže, sada je u Hajdelbergu, ali je do juče živela u Berlinu. "Jao, Hajdelberg!", pogubim se od sreće. "Pa bila sam, pa divan je, pa volim i njega, tako je čaroban!" Jeste, jeste, sve stoji. I ona ga voli, sada tamo studira, ali srce ostalo u Berlinu.

Posle skakanja u mestu od sreće što se Katarina javila, što volimo Berlin, što volimo i Hajdelberg, što ona voli moj nakit... došle smo do miroovskih minđuša koje su joj se posebno svidele i koje bi volela da ima. Može improvizacija, kaže "samo da imaju tvoju energiju". 

Kako je energije bilo na sve strane, napravila sam minđuše. Malo sam istražila šta ona nosi, koje boje dolaze u obzir i stigla sam do ove kombinacije.

I nisam se mogla zaustaviti samo na tim minđušama, već sam spakovala i još jedne, jer znam da joj se uklapa crveno i oker i da može i malo bakarne žice i tako to.
A pošto ona voli Jogiiii, a ja sam imala nekolike kesice viška, spakovala sam i to. I po neki heklani podmetač za šoljice.
Posle toga smo se još malo dopisivale i dopisivale i ja sam skoro spakovala svoj kofer za Berlin; spakovala čoveka, dete... sve. Spakovala u glavi, jer o tome sada samo maštam, ali znam da je mašta ozbiljan igrač i da se snovi itekako ostvaruju.

среда, 09. април 2014.

Čajni blogo-problemi jedne Ive

Ovo je jedan krajnje neprofesionalan post o čaju. Nestručan. Ništa po pravilu! 
Nije da su prethodni čajni postovi bili čista disciplina i pravilnik, ali mislim da je ovaj post za ovaj stadijum mog čajnog razvoja prilična raspuštenost.

O čemu ja to?
Između ostalog, o prejako napravljenoj čajnoj mešavini. 
Ne prevrćite očima, mene to jako muči na ovim fotografijama. I muči me što sam pokušala da koristim novi fotoaparat, pa se za ovo fotkanje ipak vratila starom. Nije išlo..
I jedva sam se setila koji sam to čaj fotkala i pila, jer je prošlo mnoogo vremena od poslednjeg čajnog posta. Pa sam se onda dodatno rastužila, jer sam pisala o čaju koji jako volim, koji sam kupila onda u Zagrebu i za koji sam želela jedan poseban, svečani post.

Ali, koliko god vam se danas čajno jadala, ja ovu mešavinu jako volim. Inače sam već neko vreme u toj zeleni čaj-beli-čaj-voćka-cvetić fazi i rado ih pijem ujutru.

Ova mešavina se zove White Pearls od Fujian i sastav je sledeći: beli čaj Pai mu tan, zeleni čaj Fog tea, Sencha, Lung Ching, Gunpowder, jasmin, jade pearl, cvetovi ruže, jasmina, narandže, suncokreta, komadići trešnje. Čaj je kupljen u Kući zelenog čaja.

Ako želite da budete disciplinovani, pripremajte ovaj čaj onako kako piše: kašičica čaja (3g) na 300ml vode zagrejane na 80°C. Ako želite da ludujete, sipajte onako malo otprilike čaja u vrećicu, prelijte vrelom vodom koja nije proključala i držite 3min. I ako ste raspoloženi, možete staviti malo meda. 

Živeli! 

 




среда, 02. април 2014.

Vreme je za dule

Kaže Ivana, dok smo doručkovali taj savršeni doručak, tog savršenog vikenda: "E, a znate ko bi nam se ovde sada super uklopio? Tamara! Ona sa dredovima; oni što su išli sa decom na Bali i Šri Lanku."
Razmišljam koja Tamara..
Kaže opet Ivana: "E, a ona je dula."
Šta je ona?
"Dula."
Šta je to dula?
"Pa, dula je žena koja pomaže ženi na porođaju, a nije babica i nije medicinsko osoblje i to.."
Ne razumem.
I onda smo malo razgovarali i počela sam polako da razumem.

A onda sam upoznala Tamaru. Pa sam upoznavala Tamaru još malo i još mnogo i isto toliko upoznavala priču o dulama. I jako mi se dopala. I jako sam želela da čujem i vidim o svemu tome još više.

Pre neki vikend, dok je u toku bila Svetska nedelja dula, imala sam priliku.

Zapravo, imali smo je zajedno, moj dragi čovek i ja.

Upoznavanje je trajalo dva dana. Prvog dana su nam se dule predstavile, čuli smo par važnih iskustava i predavanje Mirjane Gnjatić. Bilo je veoma edukativno i interesantno.


I na momente neočekivano zabavno.

Sem teorije, bilo je i malo prakse. Ako imaš dobro društvo iza leđa, a i iza fotoaparata, praksa bude takođe zabavna.

Drugog dana smo gledali film Dula- najbolji saveznik na porođaju.

Moja Adidas polovina je odsustvovala, jer imamo jednu malu kovrdžavu, kojoj rastu zubići i kojoj je društvo morao praviti samo i isključivo tata. A ova mama je revnosno pogledala film i još revnosnije ga prepričavala tom istom tati.

Zato što nas čeka još jedno bebeće iskustvo, koje jedva čekamo


Fotografije: Tamara Zidar

среда, 26. март 2014.

Neredi u folderu

Folder sa ogrlicama koje nisu ugledale svetlost bloga je pun. Ogrlice se unutra guraju, raspravljaju i neraspoložene su. Ljute se na mene i kroz zube pitaju: "A zašto ona prvo, a ne ja? Zašto?!"

A ja onda lepo odem na New Post i rešim probleme. Ili bar deo problema.

Ostalo je još ljutih, ali lepih komada. Potrudiću se da ih objavim što pre, radi mira u folderu.



Vi se nemojte plašiti cura iz posta. Sada su u zenu, želje su ispunjene ;)

среда, 19. март 2014.

Ogrlice za razmrdavanje

Osećam da se očekuju fotografije Iva did it. studija, ali će taj post morati da sačeka. Da prođe novih par faza: da se studio malo razgazi, da napravim malo nereda, malo reda, da dodam još malo dekoracije, da montiramo ogledalo i odlučim koje ramove i gde. Jer ne želim da izgleda namontirano, netaknuto i belo. Želim fotografije realne atmosfere u nerealnom prostoru. Mom, izmišljenom, realnom nerealnom prostoru

Rađaju se nove ogrlice, putuju i nose se. I jako sam srećna zbog toga.
A kako se njihov broj zaista nagomilao, spremna sam da vam konačno pokažem deo. Malo po malo, da postignemo propušteno.

Biram random par komada. Neki su u Zagrebu, neki u Beogradu, neki u Hajdelbergu, a neki na moru. Divan je to osećaj!




Kako vam se dopadaju? :)
Uskoro nova tura!

уторак, 25. фебруар 2014.

Druga desetnina ili Iva did it. studio od 10 do 20

Drugih deset dana kao da je bilo pre deset meseci. Jako mi se daleko čini, a zapravo je blizu.
U drugih deset dana smo uradili još više i studio polako staje na svoje noge. Mi naše pokušavamo da odmorimo i osposobimo za još samo ovo i jao i ono! ali izdržaćemo.
Nećemo ni primetiti kada zapravo počnem da radim tamo! Ili već nismo primetili..

Bio je prvi radni dan, bio je skraćen, bio je spontan i iz studija su izašla prva dva paketića.
Jedan je čekao već pripremljen ali sam želela da ga doradim, a drugi se stvorio. Spojena je prva ogrlica. Važne stvari!

No, pre nego zaista počnem sa radom, da vidimo šta smo to uradili u drugih deset dana.

Jedanaestog: doneli policu. Veliku belu policu, u kojoj je bilo sve!
Dana dvanaestog sam farbala fioke u belo. Prva tura.
Dana trinaestog- tura dva. Jer belo treba da bude belo.
E, a četrnaesti dan je bio jako uzbudljiv! Išli smo da kupujemo cevi, pa smo birali debljinu, pa zglobove, pa je divni otac mog muža napravio sto. Onaj sto što sam baš tako zamišljala. Tako ga je napravio, zato što je car. A i moj čovek je car, jer je sve pre toga iscrtao i isplanirao ♥
Dan petnaesti: montaža konstrukcije. I naručivanje ploče. I hiljadu i jedan detalj između toga.
Posle toga sam farbala. Koješta u kojekakve boje. Nije sve ipak tako belo.
U poslednjem trenutku sam odlučila da zeleni zid ne bude zelen. Nije tirkizna, nije azurna, nije plava, nije zelena, nije petrolej. Ali je ona morska, savršena, što uz belo drvo bude još savršenija, pa onda gledam i gledam i gledam. E, u takvu sam boju farbala zid sedamnaestog dana.
A osamnaestog? Raspakivanje! Raspremanje! Raspoređivanje! Neka se kutije otvore, neka se stvari raduju! Sloboda, komfor, trčanje po prostoru, policama i fiokama!
Sledećeg dana grupisanje boja i alata za farbanje i- odlaganje. Doviđenja, zdravo i hvala! Bilo mi je zadovoljstvo.
Dvadeseti dan je bio ljubavni ♥ Tabla je bila gotova, montaža je bila uspešna a čaj, kafa i kekcići servirani na stolu naopačke. Čist ugođaj!

Posle dvadesetog dana nismo stali sa radom, ali sam stala sa brojčanim izveštajima. Inspiracija je rekla da je dovoljno, ja sam rekla da je okej.
I dalje ima dosta posla, ima mnogo detalja koji čekaju da budu osmišljeni, postavljeni, ofarbani i ko zna šta još, ali radujem im se. Umorna sam, mnogo radim, ali vidim napredak i čujem uzdahe i podršku onih koji su videli koju sliku više i to mi mnogo znači.
A i vi ćete, samo da namontiramo;)

понедељак, 03. фебруар 2014.

Iva did it. studio od 1 do 10

Gotov je dan deseti.
Deset dana radimo na studiju.
Studio je moje novo staro mesto. Prostor u kome smo nekada boravili brat i ja; pa jedan period nismo boravili, zato što smo porasli i studirali, i sada je došlo vreme da mu se ponovo vratim. Da nekada neozbiljan tinejdžerski prostor pretvorim u ozbiljan studio. Dobro, nećemo preterivati sa ozbiljnostima, ali nema ni postera i bisera mudrosti po zidovima.

Razvoj događaja pratite na Instagramu, ako pratite.
Spontano sam počela da svakodnevno numerišem ono što se radi. I znači mi; pomaže mi da se orijentišem i da napravim jasniju retrospektivu onoga što smo radili.

Recimo da smo prvog dana počeli sa farbanjem plafona. Gomila lamperije! Lepe, ali u tamno braon boji. Lepe, ali na visini. Lepe, ali ne bele. Postala je, ali iz trećeg puta. Ukočene vratove, farbu u kosi, očima i ušima smo zaboravili.
 Drugog dana sam krečila. Peace.
 Trećeg dana smo morali još samo malo da farbamo plafon.
A četvrtog da još samo malo okrečimo. Zato što je žuta trebalo da postane bela. Zato što joj je potrebno ubeđivanje od tri sloja. Ali pobedili smo.
Ehe, petog dana je došla zabava u radionicu! Zadatak: spakovati sve perle i sav alat i sve sve sve u- nešto, kako bi se sve preselilo u studio. Ne pitajte kako, ali uspeli smo. Sada je sve tamo. Na gomili.
A, znate ono mesto gde odlažete odeću koju više ne nosite? ONAJ plakar. E, pa došao je na red šestog dana. Prugasta majica simbolizuje mnooogo majica i pantalona i haljina i majica i pantalona... A crveni kabal? Pa, gomilu kablova koje je trebalo regulisati. Simple as that. Or not. Znate kako je razmrsiti kablove..
Sedmi dan je potrajao. Trebalo je srediti uspomene sa putovanja. Što po Evropi, što po životu. I-jaaaao! Gle ovo! Joooooj, Beeerliin! I-jee, kad je ovo bilo... i tako ceo dan. Opraštala sam se sa svakim papirićem, slušala kasete i pravila gomile papira od starih svezaka. Našla sam Segu, mnogo diskova i starih albuma. Pravi sentiš dan.
Osam gomila simbolizuje osmi dan. Kutije na sve strane, kese, kablovi, gajbe i ekipa. Svega mnogo. Svi kobajagi strpljivo čekaju da se raspakuju i konačno raskomote i protegnu. E, pa uspeli su delimično. Neki još uvek reže po kutijama i čekaju da se za njih napravi komocija.
A komocije će biti, kada se sredi nameštaj. A jedna od nameštaja je mašina za šivenje. Baš moja. I od devetog dana baš ružičasta!
A danas? Danas druga tura nameštaja. Dan deseti i na redu su fioke i polica. Prvo da se malo poprave, a onda da se malo farbaju. Kako u koju boju? Pa, u standardnu;)