Iva je trudna

Gledam tako pre neki dan jedan divan blog. Znam ga dugo, znam ga preko dve godine. Znam nju. Divim se kako napreduje, kako raste i kako razvija to što radi. Ona se prolepšala, napravila neke nove stvari.. Milina jedna!

Onda u nekoj dokolici listam tako Pinterest.. Ponovo sam tamo i prija mi. Pravim sebi slobodno vreme i razonodu, lagano tražim inspiraciju i opuštam se. Pripremam se za velike dane i mesece pred sobom.
I sva ta inspiracija, sve te energije ljudi sa gomilom vremena za kreativnost i stvaralaštvo mi malo napraviše zbrku. Napraviše mi: Hoću i ja! Napraviše mi: Ali, vidi moj blog, vidi ovo! Ali, ne mogu da stignem, pa ja se porađam za nekoliko dana! Čekajte mene! 

U stvari: idite. Doći ću ja, kada budem spremna. Kada budem spremna za tu stranu medalje. Jer ova strana medalje je sada na redu. Tu stranu sam jako želela. O tome sam maštala i evo ga. Dešava se.

Dešava se da bojim Pinokija.
Da čitam priču i listam knjigu.
Heklam vrećicu za bojice.
Raspremam igračke uveče.
Pravim ručak koji voli.
Seckam sveže voće i povrće.
Posle mutim šlag i dajem tokio-laaadu*.  (*čokolada-Iskrin prev.)
Raširim veš, sredim sudove i tako u krug.

http://instagram.com/ivadidit

Umorim se, isprlja se kosa, popusti strpljenje, a onda se setim Tamarine ''samo'' rečenice:  ''Ja sam samo bila kod kuće, samo kuvala, samo spremala, samo čistila, samo išla napolje, samo ga držala za rukice dok prohodava, brala mu cveće, pokazivala mu kestenje i šišarke, a onda u slobodno vreme čitala samo o vaspitanju, o roditeljstvu o ishrani… O kako sam samo grešila."
(Iz ovog vikend posta.)

Pomogne mi svaki put. Da mi ruku, pomogne da ustanem i poturi rame da cmizdrnem, ako dotle dođe.

Čeka me novi period. Kobajagi neke poznate stvari, a zapravo nisu. Ima materijala za komparaciju, a u stvari pojma nemamo šta nas čeka. Još uvek imam deset i kusur kilograma više, sporo ustajem i sve sporije hodam. Ne mogu da stignem Iskru. Čuljim uši da li je počelo. Pitam se da li je mali znak- TAJ znak. Pa ne bude. Onda posmatram stomak koji se pomera. Ponudim Iskri bebu, ona me iskulira. Namažem stomak. Čekam.

I znam da čekate i vi sa mnom. Proći će neko vreme, dok se ponovo vratim u studio. Moj divni studio, koji vam nisam ni pokazala. Nije došlo na red. Nizala sam ogrlice, nisam nanizala fotografije. Nisam. Imam jednu fotku, napravljenu onako usput. Kaže mi brat: E, što sam se isprimao na panoramu! I iškljoca jednu.

Pa vam je pokazujem sada, dok ne uradim zamišljene fotografije i sve ostalo. Dok ne namontiram kolevku i bebeći kutak. Dok ne obučem farmerke.

Do tada stavljam pauzu na blog. Ili bar mislim da je stavljam. Možda izleti neki post, neka fotka, to se nikad ne zna. Ali u planu imam drugačije stvari. Jer, najvažnije je da budem najbolja mama na svetu.