Od Berlina do Miroa preko Valjeva i Hajdelberga

Svi znamo da je ljubav jedna jako komplikovana i ujedno jedna mnogo prosta stvar. Zaljubio si se, lebdiš, trčiš, imaš svu snagu sveta i možeš sve. Udišeš duboko, izdišeš glasno i sa osmehom i osećaš se kao car! Možda malo bolje.
Kada prođe euforija, spustiš se na zemlju i onda voliš jako, do neba, sa tom razlikom što sada vidiš kuda ideš i malo uključiš mozak.

Kada smo se prvi put sreli Berlin i ja, bila sam jako umorna. Bila sam šest godina mlađa, bila sam sama i polomljena od puta koji je bio #$&%/()/%$!!!
"Zdravo, ti si Berlin? Ok, čekaj samo da vidim kako da stignem gde treba, da pitam čiku, da se podsetim nemačkog.. "

Sve što se posle toga desilo, bila je emocija koju sam bolje razumela, tek pošto sam se vratila. Bilo mi je potrebno vreme da shvatim da je ljubav kada dišeš grad i ne znaš gde ideš i nije ni bitno. Ljubav je što mi sada srce treperi na misao o Berlinu, iako nemam ništa konkretno na umu. Znam da me čeka, da pojma nemam kada ću otići, ali ćemo se itekako sresti.

Berlin aprila 2008.g. Fotkala: Željka Fištrek. Volela Berlinski zid: Iva Novičić

Pre par meseci, javila mi se jedna Katarina, sa mnoštvom divnih reči i gotovo identičnim emocijama prema gorepomenutom. Kaže, sada je u Hajdelbergu, ali je do juče živela u Berlinu. "Jao, Hajdelberg!", pogubim se od sreće. "Pa bila sam, pa divan je, pa volim i njega, tako je čaroban!" Jeste, jeste, sve stoji. I ona ga voli, sada tamo studira, ali srce ostalo u Berlinu.

Posle skakanja u mestu od sreće što se Katarina javila, što volimo Berlin, što volimo i Hajdelberg, što ona voli moj nakit... došle smo do miroovskih minđuša koje su joj se posebno svidele i koje bi volela da ima. Može improvizacija, kaže "samo da imaju tvoju energiju". 

Kako je energije bilo na sve strane, napravila sam minđuše. Malo sam istražila šta ona nosi, koje boje dolaze u obzir i stigla sam do ove kombinacije.

I nisam se mogla zaustaviti samo na tim minđušama, već sam spakovala i još jedne, jer znam da joj se uklapa crveno i oker i da može i malo bakarne žice i tako to.

A pošto ona voli Jogiiii, a ja sam imala nekolike kesice viška, spakovala sam i to. I po neki heklani podmetač za šoljice.

Posle toga smo se još malo dopisivale i dopisivale i ja sam skoro spakovala svoj kofer za Berlin; spakovala čoveka, dete... sve. Spakovala u glavi, jer o tome sada samo maštam, ali znam da je mašta ozbiljan igrač i da se snovi itekako ostvaruju.