Ti neki ljudi

Postoje ljudi čije vam samo prisustvo prija. Blagi, zaneseni i prijatni, ništa ne moraju posebno da rade ili govore; ne vidiš ih, a prijaju ti. Kada razgovaraš sa njima, tek primetiš koliko te oplemenjuju, pa neko vreme misliš da ne znaš zašto ti je lepo. Posle ukapiraš.

Postoje i ljudi koje kad god ugledaš- voliš ih. Sa njima gledaš da se družiš kad god možeš i uhvatiš sebe kako sa malo blentavim osmehom pratiš svaki njihov gest.

Ima ljudi koji su tihi. Jedva čuješ šta su rekli, pa više puta izgovaraš: "Izvini, ništa te nisam čula.", ali je to možda i zato što ti ne čuješ dobro. Proveri.
U svakom slučaju, takvi ljudi imaju divne, tople oči i sve govore sa osmehom: i dobro i loše. Samo se zbuniš.

Neki ljudi te sa tolikom pažnjom slušaju i gledaju, da ti postane neprijatno; pa se onda ispraviš i malo više povedeš računa šta govoriš. Ako ti dobro krene, onda se zaneseš, pa postaneš glasan i možda malo naporan ili to bude samo subjektivan osećaj; ali nije ni važno.

Neki ljudi su posebno tihi. Ako znaš da nešto pišu- onda čitaš, pa se zavališ od smeha, što zbog toga što je smešno, što zbog toga što si otkrio šta oni u stvari govore. A ako ti krene komunikacija sa njima, e onda si car. Što zbog toga što ste progovorili, što zbog toga što si ukapirao o čemu sve možeš sa njima razgovarati. Lepe demistifikacije.

Neki ljudi su majstori. Ne po struci, nego po životu.
Ne ono majstor prljav do lakata, nego može i to, a može i sve ostalo. I treba slušati šta govore, jer vazda pametnih možeš čuti, pa ako umeš i primeniti. Onda si kul šegrt.

Neki ljudi su čista inspiracija. Sa njima provedeš trunku vremena i onda se malo odvojiš od zemlje i ne znaš šta bi pre. Prvo ne znaš kako su te tako brzo napunili toliko dobrom energijom, a posle ne znaš šta bi sa njom. Samo tako nabaciš kez i pustiš mozak da radi na hiljadu, bez kontrole.
Ako imaš sreće, sa svim ovakvim ljudima možeš provesti vikend. Ako baaš imaš sreće, onda provedeš vikend sa svim ovakvim ljudima odjednom! Zamisli to!

Vikendi kao ovaj iza mogu da ti napune baterije i inspirišu te da napišeš post posle sto godina. I ko zna šta još mogu, ako se ponove, a ja sve nešto mislim da hoće.