Sav taj veš

Ovaj post nema veze sa prethodnim postovima. I nema mnogo veze sa ovim blogom. Nema veze sa nakitom. Ni sa čajem. Limene kutije- ne. Detalji, šoljice, snail mail, gif... nisu na spisku.
Nema.

Volela bih da ovaj post ima veze sa dobrom fotografijom, ali nažalost- nema ni to. Nisam se dovoljno izveštila, fotić je fotić, nije fotoaparat, ali se nadam da će jednoga dana postati.
Dobro, o čemu ja to?
O vešu. O komšiluku. O prizoru koji je svakodnevno drugačiji i svakodnevno inspirativan. Čudo od veša!
Seriju fotografija koje ću vam sada pokazati sam počela da pravim kada sam primetila da je komšija okačio- dugu! Nisam verovala.

Posle toga su mi se oči same lepile na prizor sa susedne zgrade i shvatila sam da se nijansiranje ponavlja.

Sem nijansiranja, jednoga jutra me sačekao pastel. Savršeno okačen pastel.

A potom i besprekorno okačene krpe. Svaka pod konac. Pa, komšija!

A jednoga dana neko je imao malo mračniju fazu..

Ali ništa od ovoga vam verovatno ne bih ni pokazala, da me pre neko jutro nisu sačekale- pelene!
Koliko sam se samo obradovala!
Ove pelene su verovatno okačene prvi put, jer je neko kući tek došao; jer se njegova starost broji u danima. I to verovatno jednocifrenim.
Ovaj prizor mi je potpuno ulepšao dan.

A sutradan je, znate, na red došao šareni veš ♥ Benkicu kada sam videla, istopila sam se.
To je jedan mali čovek, jedan jako mali čovek.

Želela bih ovom prilikom da poželim dobrodošlicu našem novom malom komšiji ili možda komšinici. I da pozdravim nepoznatog kreativnog i definitivno veoma urednog komšiju.
Poštovanje.