Mak sa konca

Ovaj post sam pisala dok sam mislila da sve može i mora i dok sam mislila da sve mora imati svoj rigorozan raspored i dok sam, ako me sada pitate, previše koristila to iscrpljujuće ''moram''.
Tada nisam trpela vreme za odmor i nerad, a još manje umela da ga odredim i ispoštujem. Nije da sam sada naročito uspešna u tome, ali volela bih jako i verujem da sam tu negde.

Utorak, 29.septembar 2015.god.

Ja mogu.
Ne može da ne može. Mora da može. Naravno da može!
Podrazumeva se. Idemo!

Trudna- nema veze. Stomak kao breg- pa šta. Idemo, krećemo se, eno ga Mesec, vidi se! Stižemo!!!
Porođaj kod kuće? Naravno. Drugi dan na nogama, pripremam, radim male neophodnosti.. idemo dalje, funkcionišemo.
Beba od mesec dana, napolju da se smrzneš, ali Iva ide u studio. Sever u sto ćebadi, pa kolica, pa šetnja do tamo i nešto posle sedam počinjemo. Kolevka, vatra, atmosfera, instagrami, interneti, narudžbine, perle.. kao da se ništa nije dogodilo. Ništa veliko, ništa što ti menja život. Što ti menja život. Što ti menja- život.

Menja ti. Drugačije je. Imaš više obaveza. Imaš bebu. Imaš-bebu.
Odlučila si da dojiš svoju bebu i u tome uspela. Dakle: dojiš bebu. Dakle: ti si ta. Nema neko drugi, nego ti.
Odlučila si da imaš decu; imala si sreću da u tome uspeš. Dakle: majka si dvoje dece. Majka-dvoje-dece.

Znači, neko mora da stane u red, da se pomeri ili da mu dozvolim da priđe.
Neko mora da razume da je dozvoljeno nekad imati bujnije obrve ili pocepanu majicu. Dozvoljeno je da ne primetiš da ti se napravila rupa na čarapi- to veliko no-no celog života.

I neko mora da razume da je beba, u stvari porasla. Dok ja napišem post, beba je porasla.
Beba se kreće, želi da hoda, želi svuda! Beba želi, može i hoće! Beba vidi Mesec i hrli ka njemu.

Na fotografiji naročito hvala onoj koja mi je naročito draga.

Uspavanka za inspiraciju

Napravim plan: nalakiram nokte, sednem da pišem.

Lakiranje noktiju

Kažem svom čoveku pakleni plan.
Krajnje diskretno.

Iskra donosi kutiju sa lakovima u dnevnu.
Idemo u kuhinju.
Povedemo Severa.
Izaberemo lak.
Izaberemo dvanaest lakova.
Ona želi beli.
Uzima braon.
Lakira sama.
Ne želi ipak taj.
Sever je u sudovima.
Idem po aceton.
Skidamo lak.
Ipak hoće zeleni.
Maže zeleni.
Maže roze.
Mažem petrolej.
Sloj prvi.
Želim tri.
Želim top coat.
Želim manikir.
Želim more lakova!
Šaljem u Berlin fotku kako lakiramo nokte.
Ona živi more lakova i živi u Berlinu.
Mažem drugi sloj.
Spakujem lak u ranac i izmaštam mazanje trećeg.
Negde napolju, dok smo svi u šetnji.
Dok se deca ljuljaju.
Jedu sladoled.
Žele da budu nošena.
Žele u kolica.
Žele trotinet.
Biciklu.
Tobogan.
Zaboravim gde mi je lak.

Menjam plan.

Prioritet je inspiracija; dozvoliću joj da bude zabeležena onog trenutka kada se javi.

Inspiracija

Umorna sam od svega.
Tužna.
Ljuta.
Besna.
Bežim pod hladan tuš.
Bežim u spavaću.
Sedim, razmišljam.
Inspiracija!
Treba mi komp.
Komp je u dnevnoj.
Iz dnevne čujem ''Mama!''
Ispred vrata čujem ''Mama!''
''Mama!'' grebe na vrata.
Uzimam.
Grlim.
Ljubim.
Dojim.
Nosim.

Inspiracija

Uspavljujem Iskru.
Dišemo jedna u drugu.
Gledam joj oči.
Mirišem kosu.
Mir.
Noć.
Mrak.
Inspiracija!
Mozak na trista.
Nije zaspala.
Mozak na dvesta.
Ne još.
Izdrži Ivo!
Hoću, hoću!
Zaspala je.
Zaspala sam.
U devet.

Laku noć, inspiracijo.

On je Sever

Ima prćava usta i prćav nos.
Reklo bi se da liči na majku. Ili ujaka.
Kuma kaže da ima tople oči.
Baka da je kao sunce jarko!
Ja kažem da je on jedan mnogo dobar dečko.
Frajer. Delija. Pravi muškarac!
Ima jake ruke i brze noge.
Voli da priča i voli da mu se priča.
Nekad u četiri ujutru. Ili pet.
Pre nego što se rodio, pravili smo se strpljivi.
Vreme smo kratili fotkanjem na suncu

i po ogledalima.

Pravili smo ježa i pečat od krompira.

Gledali filmove..

i čitali knjige.

Gledali šta danas brzo i omiljeno da pravimo.

I par puta birali ipak gibanicu.

Šetali, šetali, šetali...

I slušali otkucaje srca tog malog momka.

Koji nam je tog posebnog dana pokazao koliko je veliki. I predivan.

Iskrin zadatak je bio da svima javi da je postala starija sestra.

A moj da mu ispričam koliko smo ga čekali i želeli; koliko sam srećna i ponosna.

Svaki dan.

Za sve fotografije hvala dredavoj u prugastoj majici ♥  

Video u kućnim čarapama

Imam dva nova posta u draftu. Čekaju da ode još jedna dečja bolest i dođe inspiracija.
Blog čeka da zaživi, pošto mu obučem novo zaglavlje.
Stranica čeka da se usudim da pozdravim ljude na Fejsbuku. Što me duže nema, to mi je teže.
Instagram živi.

U međuvremenu sam snimila video. Prototip zamišljenog videa, zapravo.

U toku je svetska nedelja dula i tim povodom su naše dule zamolile žene koje su imale dulu na porođaju, da sebe snime i kažu zašto su želele da dula prisustvuje porođaju i kako im je najviše pomogla.

Rok do nedelje? Nema šanse. Iskra temperaturu, ja temperaturu.. dakle, nema šanse.
Produžen rok do srede. Nema šanse. Iskra i dalje temperaturu; ja nemam ali u haosu smo. Pravom i nikad dužem.
Rok do srede. Danas je sreda. Hajde da probam.
Spavaju.
Skiciram na brzaka, ispišem na brzaka, merim temperaturu, zumiram, snimim, izbrišem, snimim, ispraznim bateriju. Stavim rendani krompir u čarapice.
Ubacim, snimim, izbrišem. Loše kadrirano. Krivo. Ne vidi se glava. Ne vidi se papir. Ne vide se slova. Hajde još jednom. Mračno. Raširim veš.
Upalim svetlo, snimim. Na tom svetlu se vidi sve: podočnjaci, podadulost, neispavanost, umor, premor, briga. Izbrišem.

Pošaljem Tamari.
Gle, ja sam probala, evo ti najbolja verzija, ali ovo za svet nije.
Okej, biramo muziku, nek ide život.

I ceo dan virim iza zavese i gledam u šerove, lajkove, komentare i broj pregleda.
Shvatam da ću danas morati da uzmem mikrofon i kažem vam najglasnije i najveće hvala.
Hvala, što ste pored lošeg svetla i frizure, nevaljalog bloka i stare majice prepoznali i vrednovali poentu i bili iskreni o svojim emocijama. Divni ste.

Ti neki ljudi

Postoje ljudi čije vam samo prisustvo prija. Blagi, zaneseni i prijatni, ništa ne moraju posebno da rade ili govore; ne vidiš ih, a prijaju ti. Kada razgovaraš sa njima, tek primetiš koliko te oplemenjuju, pa neko vreme misliš da ne znaš zašto ti je lepo. Posle ukapiraš.

Postoje i ljudi koje kad god ugledaš- voliš ih. Sa njima gledaš da se družiš kad god možeš i uhvatiš sebe kako sa malo blentavim osmehom pratiš svaki njihov gest.

Ima ljudi koji su tihi. Jedva čuješ šta su rekli, pa više puta izgovaraš: "Izvini, ništa te nisam čula.", ali je to možda i zato što ti ne čuješ dobro. Proveri.
U svakom slučaju, takvi ljudi imaju divne, tople oči i sve govore sa osmehom: i dobro i loše. Samo se zbuniš.

Neki ljudi te sa tolikom pažnjom slušaju i gledaju, da ti postane neprijatno; pa se onda ispraviš i malo više povedeš računa šta govoriš. Ako ti dobro krene, onda se zaneseš, pa postaneš glasan i možda malo naporan ili to bude samo subjektivan osećaj; ali nije ni važno.

Neki ljudi su posebno tihi. Ako znaš da nešto pišu- onda čitaš, pa se zavališ od smeha, što zbog toga što je smešno, što zbog toga što si otkrio šta oni u stvari govore. A ako ti krene komunikacija sa njima, e onda si car. Što zbog toga što ste progovorili, što zbog toga što si ukapirao o čemu sve možeš sa njima razgovarati. Lepe demistifikacije.

Neki ljudi su majstori. Ne po struci, nego po životu.
Ne ono majstor prljav do lakata, nego može i to, a može i sve ostalo. I treba slušati šta govore, jer vazda pametnih možeš čuti, pa ako umeš i primeniti. Onda si kul šegrt.

Neki ljudi su čista inspiracija. Sa njima provedeš trunku vremena i onda se malo odvojiš od zemlje i ne znaš šta bi pre. Prvo ne znaš kako su te tako brzo napunili toliko dobrom energijom, a posle ne znaš šta bi sa njom. Samo tako nabaciš kez i pustiš mozak da radi na hiljadu, bez kontrole.
Ako imaš sreće, sa svim ovakvim ljudima možeš provesti vikend. Ako baaš imaš sreće, onda provedeš vikend sa svim ovakvim ljudima odjednom! Zamisli to!

Vikendi kao ovaj iza mogu da ti napune baterije i inspirišu te da napišeš post posle sto godina. I ko zna šta još mogu, ako se ponove, a ja sve nešto mislim da hoće.

Iva did it. studio od 1 do 10

Gotov je dan deseti.
Deset dana radimo na studiju.
Studio je moje novo staro mesto. Prostor u kome smo nekada boravili brat i ja; pa jedan period nismo boravili, zato što smo porasli i studirali, i sada je došlo vreme da mu se ponovo vratim. Da nekada neozbiljan tinejdžerski prostor pretvorim u ozbiljan studio. Dobro, nećemo preterivati sa ozbiljnostima, ali nema ni postera i bisera mudrosti po zidovima.

Razvoj događaja pratite na Instagramu, ako pratite.
Spontano sam počela da svakodnevno numerišem ono što se radi. I znači mi; pomaže mi da se orijentišem i da napravim jasniju retrospektivu onoga što smo radili.

Recimo da smo prvog dana počeli sa farbanjem plafona. Gomila lamperije! Lepe, ali u tamno braon boji. Lepe, ali na visini. Lepe, ali ne bele. Postala je, ali iz trećeg puta. Ukočene vratove, farbu u kosi, očima i ušima smo zaboravili.

 Drugog dana sam krečila. Peace.

 Trećeg dana smo morali još samo malo da farbamo plafon.

A četvrtog da još samo malo okrečimo. Zato što je žuta trebalo da postane bela. Zato što joj je potrebno ubeđivanje od tri sloja. Ali pobedili smo.

Ehe, petog dana je došla zabava u radionicu! Zadatak: spakovati sve perle i sav alat i sve sve sve u- nešto, kako bi se sve preselilo u studio. Ne pitajte kako, ali uspeli smo. Sada je sve tamo. Na gomili.

A, znate ono mesto gde odlažete odeću koju više ne nosite? ONAJ plakar. E, pa došao je na red šestog dana. Prugasta majica simbolizuje mnooogo majica i pantalona i haljina i majica i pantalona... A crveni kabal? Pa, gomilu kablova koje je trebalo regulisati. Simple as that. Or not. Znate kako je razmrsiti kablove..

Sedmi dan je potrajao. Trebalo je srediti uspomene sa putovanja. Što po Evropi, što po životu. I-jaaaao! Gle ovo! Joooooj, Beeerliin! I-jee, kad je ovo bilo... i tako ceo dan. Opraštala sam se sa svakim papirićem, slušala kasete i pravila gomile papira od starih svezaka. Našla sam Segu, mnogo diskova i starih albuma. Pravi sentiš dan.

Osam gomila simbolizuje osmi dan. Kutije na sve strane, kese, kablovi, gajbe i ekipa. Svega mnogo. Svi kobajagi strpljivo čekaju da se raspakuju i konačno raskomote i protegnu. E, pa uspeli su delimično. Neki još uvek reže po kutijama i čekaju da se za njih napravi komocija.

A komocije će biti, kada se sredi nameštaj. A jedna od nameštaja je mašina za šivenje. Baš moja. I od devetog dana baš ružičasta!

A danas? Danas druga tura nameštaja. Dan deseti i na redu su fioke i polica. Prvo da se malo poprave, a onda da se malo farbaju. Kako u koju boju? Pa, u standardnu;)

Blogov zimski san

Ne stižem da pišem. Ne stižem.
Kada imam najveći nalet inspiracije- nije momenat.
Kada nemam inspiracije- imam vremena, pa budem lenja. Ili umorna. Ili ipak zauzeta. I žao mi je zbog toga.
Ovaj blog je jedno važno mesto i bitno je održavati ga. Svratiti. Svraćate vi, to vidim, ali red je i da se ja pojavim. Vaše posete me raduju i vaši komentari me raduju i vraćaju ovde, kada za to i nisam baš raspoložena.

Ovih dana radimo na studiju. Krečimo, farbamo.. farbamo drugi i treći put. U raznim stilovima.

Studio će biti moje novo malo, veliko, ogromno mesto. Samo moj prostor od dovoljno kvadrata, sa dovoljno svetla i dovoljno bele. Uvešću i pink. I zelenu. I malo prirodne boje drveta, ofkors. Ostalo će biti šareniš materijala. No, o svemu tome korak po korak. Brojimo dane na Instagramu:
Prvi

Drugi

Treći

Četvrti

Peti

Ako bih nastavila sa hronologijom od poslednjeg posta ka ovamo, pisala bih vam ponovo o Zagrebu. O FISTT-u na kom sam izlagala, o Artomatu koji sam posetila i o ljudima koje sam upoznala. I neizmernoj radosti u svemu tome.
A ako bih vam pisala o pre nekoj večeri, pa ka poslednjem postu, pisala bih prvo o radiju, o Tamarinom i mom gostovanju na Radio Beogradu 1. Najjači nalet emocija i utisaka se slegao u povratku iz Beograda, ali tada nisam mogla da pišem. Ali sam maštala i daleko sam stigla.
Radio je moja nova ljubav.

Ako bih vam pisala o stvarima između ta dva, bilo bi tu mnogo postova: bilo bi novih ogrlica sa Blogomanije i novih ogrlica sa FISTT-a. Bilo bi novih narudžbina. I tako novih i dobrih čajeva! Iz Irske i Los Anđelesa. Iz Beograda i Čikaga. Pisala bih i o do!ts-u i poklonila bih vam par brojeva. Pisala bih o februaru i raznim rođendanima i poklonila bih vam nakit. Pisala bih o jednim minđušama i mnogim minđušama. Uradila bih konačno DIY post. Redizajnirala blog i napravila sajt. Pisala o Putospektivi. Pohvalila se čajnim paketićem iz Slovenije. I začinskom nabavkom iz Zagreba. Napravila bih novu kolekciju.

Ali, ja sam jedna žena i jedna mama i jedna sam u ovome. Ne želim da post piše neko drugi; ne želim da bilo koji element pravi neko drugi. Niti da fotka neko drugi. Niti da se bilo šta ponovi ili ukalupi. I trudiću se da istrajem u tome, ali negde nešto nekad mora sačekati. Ovako kako sada čeka blog. I vi. I hvala vam što ste strpljivi, što ste tu i što ostavljate divne komentare podrške.
Upoznala sam mnogo dobrih i veoma dragih ljudi zahvaljujući svemu ovome i neizmerno sam srećna zbog toga.

Blogomanija 2013.

Između Kopaonika i Zagreba sam imala dan pauze.
Pre nego što pomislim da je Blogomanija bila u Zagrebu i da su Dve Cvoke zapravo na Kopaoniku, bilo bi dobro da napišem jedan post.
Puna sam utisaka, guraju se, prepliću i čekaju malo vremena da shvatim šta se sve izdešavalo.

Fotografija: Đorđe Đoković

Kopaonik smo planirali već neko vreme.
Ponesena utiscima iz Vršca (wwvrsac), jako sam želela da vidim i Blogomaniju; posebno što sam prvu propustila. Razmišljala sam, maštala i zamišjala kako će nam biti, ali mi nije palo na pamet da se mogu pojaviti kao predavač. Ja predavač?!
Oookej, hajde da vidimo šta umem.

Fotografija: Đorđe Đoković

Fotografija: Đorđe Đoković

I mislim da sam umela. Umela sam da budem ja i uspela sam da pružim energiju koju sam imala. Tremu su mi pričuvali Vladan i Tamara. Bilo mi je udobno i lepo između Ivane i Nevene. Prijala mi je Draganina opuštenost. Zahvaljujući njima, bina je bila jedno prijatno mesto.

Fotografija: Tamara Zidar

Radionice koje su bile sutradan želim da ponovim. Bilo je kao da je po ko zna koji put. Ljudima je bilo lepo; nama je bilo lepo. Pili smo čaj. Smejali i smešili se. Pravila sam elemente od kanapa. Imala pa nemala tremu.

Fotografija: Đorđe Đoković

Pričala sam o inspiraciji. O svojim kolekcijama i maštovitim ljudima. Uživala sam.

Fotografija: Đorđe Đoković

Hvala mojim najvažnijima, hvala prijateljima i drugarima. Hvala Cvijeti na pozivu.

Vidimo se ponovo:)

More

More nas čeka!

Šušti, miriše, plavi se i zove: Doođi Ivoo!!! Povedi Iskruu! I čoveka svoooog!
Hoću, mooore! Eeevo naaas!! Samo da mahnem ljudima na blogu!

Toliko imam vremena: da vam mahnem i odo'!
Kupaći je tu i ništa više mi ne treba. Tačke, pruge i to je to.

BRČ!



crtala Iva Novičić

Ćao, ja sam Iva :)

Mislim da je vreme da se upoznamo.

Možda je vreme bilo i ranije, ali dobro..
Koristim priliku da vam se predstavim, dok se između nas nije napravio red od flašica♥, pelena♥♥ i benkica ♥♥♥

•

Da vas pozdravim sa jednim Ćao, ja sam Iva :)

Ova fotka je sa prvog Miksera, dok je bio Mikser design expo. Divna ekipa iz Fresh Wesh-a sa svojim mašinama, belim i stvorenim za potpisivanje. Imala sam čast:)
Iva info: najradije nosim baš ove patike sa slike. Nisu prve, nisu samo u ovoj boji.

•

Profil slika, koju koristim ovde na blogu je moj profil, kada sam imala 3 ili 4 godine. Uradila sam ga još u Gimnaziji, a kasnije prenela na digitalno platno.

Iva info: originalni profil je na koricama bloka, u koji sam svašta skicirala u tom periodu.

•

Fotke ispod su dokaz da se nije mnogo toga promenilo:)

Desna fotografija je možda od prošle godine.
Pre nekoliko meseci, jedna žena je pitala koji sam razred. Nisam razred!! Sa razredima sam završila!

Iva info: po obrazovanju sam dipl.ing.-Master u oblasti marketing menadžmenta.

•

Ova fotka je najskorija.

Želela sam da akcentujem minđuše; recimo da su one baza cele priče.

Jedan par je poklon iz Milana, a drugi uspomena iz Atine. Najradije ih kombinujem ovako, mada ćete me najčešće sresti sa parom jednobojnih tačkica, kao što je ova na desnom uhu.
Daleko od toga da ne nosim svoje modele, samo ih neću promovisati u ovom postu.

Iva info: u pozadini je moj rad iz osnovne škole, dok sam išla u školicu slikanja + drage biljke i deo dragih knjiga.

•

Eto:) Imam još puno toga da vam pričam, ali verujem da će biti postova.

Drago mi je da smo se upoznali:)