Mak sa konca

Ovaj post sam pisala dok sam mislila da sve može i mora i dok sam mislila da sve mora imati svoj rigorozan raspored i dok sam, ako me sada pitate, previše koristila to iscrpljujuće ''moram''.
Tada nisam trpela vreme za odmor i nerad, a još manje umela da ga odredim i ispoštujem. Nije da sam sada naročito uspešna u tome, ali volela bih jako i verujem da sam tu negde.

Utorak, 29.septembar 2015.god.

Ja mogu.
Ne može da ne može. Mora da može. Naravno da može!
Podrazumeva se. Idemo!

Trudna- nema veze. Stomak kao breg- pa šta. Idemo, krećemo se, eno ga Mesec, vidi se! Stižemo!!!
Porođaj kod kuće? Naravno. Drugi dan na nogama, pripremam, radim male neophodnosti.. idemo dalje, funkcionišemo.
Beba od mesec dana, napolju da se smrzneš, ali Iva ide u studio. Sever u sto ćebadi, pa kolica, pa šetnja do tamo i nešto posle sedam počinjemo. Kolevka, vatra, atmosfera, instagrami, interneti, narudžbine, perle.. kao da se ništa nije dogodilo. Ništa veliko, ništa što ti menja život. Što ti menja život. Što ti menja- život.

Menja ti. Drugačije je. Imaš više obaveza. Imaš bebu. Imaš-bebu.
Odlučila si da dojiš svoju bebu i u tome uspela. Dakle: dojiš bebu. Dakle: ti si ta. Nema neko drugi, nego ti.
Odlučila si da imaš decu; imala si sreću da u tome uspeš. Dakle: majka si dvoje dece. Majka-dvoje-dece.

Znači, neko mora da stane u red, da se pomeri ili da mu dozvolim da priđe.
Neko mora da razume da je dozvoljeno nekad imati bujnije obrve ili pocepanu majicu. Dozvoljeno je da ne primetiš da ti se napravila rupa na čarapi- to veliko no-no celog života.

I neko mora da razume da je beba, u stvari porasla. Dok ja napišem post, beba je porasla.
Beba se kreće, želi da hoda, želi svuda! Beba želi, može i hoće! Beba vidi Mesec i hrli ka njemu.

Na fotografiji naročito hvala onoj koja mi je naročito draga.

Šiti, piti i francuski govoriti

Šivenje i ja se nismo najbolje slagali kroz život. Ja prođem, ono me ogrebe, ja se zainteresujem, ono me ubode, ja pokušam, ono se neljubazno nasmeje. Ako se nešto rašije ili pocepa, tako i ostane, ako se od mene očekuje da to sredim.

Vrhunac moje komunikacije sa mašinom za šivenje je bilo farbanje njene kutije u roze. Dobila sam je za jedan verovatno jednocifren rođendan od babe i dede. Višnja, tada mlada lepotica a danas već retro dama, se oduvek najviše družila sa mamom.

Kasnije, kako se pojavio i histerično zavoleo Pinterest, šivenje je došlo na red da se takođe voli i želi, kao i vez, štrikanje, pravljenje kuće na moru, kampovanje na kraju sveta, velika bela kuhinja i pedeset ideja za igranje sa decom - ako može odmah.

Kako sa prijateljima deliš svoje želje, strasti i maštanja, a kako pravi prijatelji umeju da izađu u susret, susrela sam se sa jednom mladom, lepom Singericom. Obe tada sa gotovo isto (ne)iskustva, ali raspoložene da učimo. I da se sačekamo dok ne budemo spremne.

I oduvek sam, kroz ceo taj proces nešivenja imala neku vrisku, ciku i urnebes na male, praktične i lepe nesesere. Jedan za ovo, drugi za ono i svi neophodni i uvek uz mene, većinom kupljeni kod Sovice. Svaka kupovina bila je ispraćena gomilom reči o tome kako ja to volim a ne umem i kako je to strava ali ne baratam i koliko je sve to meni super, ali ja, eto, ne znam da šijem.

Neznanje u šivenju je kulminiralo kada sam Iskri napravila dve desne papuče.
Dve desne, stvarno.
Smeh do suza, veliko Ne na "Mogu li da ih nosim u vrtić?" i okret sledeće stranice u životu.

Dva sata upornosti, tutorijal , strpljenja i volje kao nikada i nastao je moj prvi neseser.

Stajao je na najvidnijem mestu, da ga vidim svaki put kada prođem; nošen je u rancu i za malo pokazivan slučajnim prolaznicima.

Velika uzbuđenja i novonaučene veštine ne miruju i ne ostavljaju te na miru dok ne uradiš ono što si zamislio.Dok ne započneš kolekciju inspirisanu šivenjem i neseserima.

Jasno vam je, neseser samo za tu ogrlicu i ogrlica samo uz taj dezen koji je unutra, sakriven, da bude iznenađenje. I sitan vez, jer na njega imam tihu ložnju, pa dokle stignemo.

Nestrpljenje mi ne dozvoljava da sve čeka da se pokaže odjednom, pa ću već danas biti slobodna da vam predstavim prvu realizaciju zamišljene ideje.

Narednih dana planiram da na Facebook stranici objavljujem nove komade i njihove torbice, a potom ću ili dodati fotografije u ovaj post ili će samo ostati link ka albumu. Te tehnikalije su manje važne.

Važno je šiti, piti i francuski govoriti.

Šiveli!

Lančana kolekcija

Mislila sam da je sve počelo od bele ogrlice, ali kada sam se malo zamislila, shvatila sam da nije.
Bela ogrlica, sama po sebi je bila zapravo moja potreba da nešto više kažem nego što sam rekla u albumu Male zimske nežnosti.
One su zamišljene kao male, ušuškane, sa perlama od vune jer vuna lepo greje zimi; u vedrim bojama, jer vedre boje dobro dođu na beli sneg i sivi dan bez sunca i tako dalje..
Ali su mi u jednom trenutku male zimske ogrlice postale male i bilo je potrebno malo više mesta za igranje bojama i nijansama.
Započnem belom i shvatim da je nekoliko ogrlica potrebno da zaokružim i predstavim ideju.
I tu se pokrene lanac. Lančana kolekcija.

Primetili ste da se boje nastavljaju, da svaka sledeća ogrlica počinje onom bojom kojom se prethodna završila.
Odatle krug:

I odatle igranje šoljicama

i pravljenje jedne veeelike zamišljene ogrlice od svih elemenata zajedno.

Divno ste ispratili kolekciju na stranici i mnogo vam hvala na tome!
Virim iz narudžbina, poruka i materijala, ali i iz ideja, pa najavljujem uskoro još novih i lepih stvari :)

Neobjavljene, a lepe. Priča treća.

Nisam vam ja neka sa datumima.

Da sam kao što nisam, pisala bih ovaj post pre dva dana.
Obzirom da sam takva kakva jesam, pišem ga danas, dva dana posle.
Dva dana posle tačno godinu dana od kako živimo u Beogradu, u ovom stanu.
Dva dana i godinu dana od kako on ima drugi posao; od kako imamo drugi život, drugi vrtić, druge tablice, knjižice, karte i kartice. Drugi komšiluk, bakaluk; drugu baku na pijaci i tetu u Pošti.



Oni su otišli daleko.
Baš daleko, preko okeana, preko mora i gora.
I otišli su, jer ima godinu i kusur dana od kako njihov on ima drugi posao.
Otišli su iz prostora koji su montirali baš da im se sviđa, baš da ga vole i da se u njemu ušuškaju.
Da im dnevna soba bude kao suncokret, da garnitura bude braon, a zid žut; da ona stavi svoju omiljenu zelenu na zid na koji ona hoće i da klupa sa srcetom bude na terasi.
A onda je na red došla selidba.
I njihova i naša.

Onda je trebalo da ja svoju kofu bele farbe unesem u njihovu i njenu zelenu i žutu zonu.
To nije lako. Nije lako nekome prefarbati zelenu belom, znate. I žutu.
Nije ni njima bilo lako da sve svoje stvari spakuju u kutije, da danima na tim kutijama pišu neka slova, da kobajagi znaju gde je šta. I da to sve odnesu na jedno mesto za čekanje.

Želela sam da nam svima bude malo lakše u situacijama u kojima smo se nalazili; kojima smo se u osnovi veoma radovali, ali koje su u istoj toj osnovi veoma stresne, koliko god dobre i lepe bile.

Zato sam napravila ogrlicu.
Napravila sam im stan za poneti.
Raspored kakav im je ostao u glavi i u srcu, a da može da se stavi oko vrata ili da se samo spakuje onako u torbu, pa da se ima sa sobom.




Zelen kanap, pa na njega: braon ulazna vrata, malo belog zida u predsoblju i svetlo drvo prirodno za plakar sa strane. Onda boja i materijal parketa, pa kamen za pločice, bela vrata špajiza, pult od drveta  i šporet crni. I tako po redu i preko reda: žuti zid u dnevnoj, zelena vrata male terase, žuti luk iznad pulta i braon i braon garnitura. Jedna baš velika slika i lusteri što su baš kao ta perla. Nanizala sam i kupatilo i malu sobu i veliki krevet i na njemu pokrivač. I završila malim drvenim a crvenim srcetom, baš kao što je ta mala crvena i drvena klupa na terasi.



Ovako su stan mogli spakovati u kofer pa u avion i preneti ga na drugi kraj sveta. Da im bude tu, kad zatreba.
A mi smo našu belu bezbrižno namazali, zamazali, ofarbali i zabeleli, da nam bude taman.

I eto, baš godinu dana i dva dana danas, od kako smo prvi put spavali na onom gore krevetu u maloj sobi, dvanaesta perla posle srca crvenog.

Neobjavljene, a lepe. Priča druga.

Da se odmah razumemo: priča druga nije tolika inspiracija kao Priča prva.
Priča prva je prva i to je to.
Listam album, gledam koju mi sledeću diktira i hvata me blaga panika što ne mogu da se setim Priče. Panika je utoliko veća što me je na momenat paralisala za svaku sledeću ogrlicu, pa mislim kako zapravo više priča nema, nego samo ogrlice.
Ali nije.
Ne može.
Tako ne ide.
One su tu, jer se bar neka reč vezuje za njih.
A neke se nadovezuju jedna na drugu. Kao ove ovde.

Suknja. 
Od Ane iz prethodnog posta.

Stavila sam izabrane perle na gomilicu, izabrala konce, materijale i opcije i sve to objedinila.

Ova, kao i ona prethodna, a kao i još neke zapravo, se nose u Ljubljani.
A i putuju svetom, znam.
Nije li to divno?

Neobjavljene, a lepe. Priča prva.

Imam jedan folder, zove se Neobjavljene, a lepe.

I svaki put kad ga prelistam, kažem: Ju, što su lepe!
I zapitam se: A što ih nisam objavila?
I kažem: Šteta što stoje.
I uradim: ništa.
Baš jedno lepo, veliko ništa.

Ne znam zašto je danas taj dan, ali danas je. Od danas ću da objavljujem po malo ili po jednu ili po sve, i da vam pričam priče o njima. Ako se setim. Ili ako ih nađem. Ali, pokušaću, stvarno.
Nije neko vreme za pravljenje čestite koncepcije i disciplinovano sprovođenje iste.
Vreme mi je gomile čistog i prljavog veša, vreme mi je rasturenih igračaka po stanu i studija zatrpanog materijalima i neznamvišečim. Vreme mi je haotičnog, ali rada.
Nekad je, izgleda, baš takvo vreme pravo vreme za početi nešto.

Dakle: prva.



Za Anu. Pravile smo je po suknji. Poslala mi je fotke suknje, pa smo poklapale nijanse, kombinovale materijale i uklapale sve to u ovaj model ogrlice. Obzirom da su oba dela heklana koncem, izabrala sam dva različita rada.
Lepa roze i lepa ljubičasta, sa baš tom narandžastom. I malo srebrnih detalja. Baš kao sa slike:



Danas je Ani rođendan. Nije da sam montirala da baš danas pišem post i da pišem baš o Ani i njenoj ogrlici, ali neki fakat dobar random je to super namestio.

Zato Ana, srećan ti rođendan!

Priča o glini

Kada je glina i priča o glini u pitanju - zatreperim. Oči porastu, uši takođe. Stanem, krenem, uozbiljim se, nasmejem se, zasijam, pošizim od uzbuđenja, radosti, strasti... svega!
Nisam znala koliki je to san bio, dok se nije ostvario. Dok nisam dobila improvizovani vaučer za kurs keramike. Na rođendan.



Posle četiri sata časa, koliko traje svaki, svake subote, ja nisam umorna, potrošena ili gladna. Ja sam u petoj brzini, izlećem pomahnitalo na ulicu i ne znam gde pre i šta pre i kako i kada da sve to uradim sa tom magijom od blata što se peče na milijardu stepeni i ima krš nekih pravila koja nikako da pohvatam.

 

Da li glazura ili engoba, da li prvo visoka ili prvo biskvit, da li glazura preko engobe ili obrnuto, da li glazura pre ili posle biskvita? I šta sad sa tolikim mogućnostima da radim?
I kako da kupim točak od stoiljada evra odma sad odma i peć od pola miliona i kako da sve to smestim na terasu? I šta da radim sa tolikim činijama i šoljama i posudama i tacnama u životu, kad ni ove ne znam gde da držim?
Ne znam, ali glina je postala moja strast i tek smo počeli. Ima da stane na terasu, ima da imamo kuću od sudova i kraj.





Kasnije su mi se uključile lampice za perle i nakit. Rekao bi čovek da je to prvo, inicijalno, da sam zbog toga krenula, ali nisam. Kada sam shvatila da mogu da pravim keramičke perle, kada sam shvatila kako se prave, kada sam krenula da ih pravim, mazim i grlim.. dokusurila sam se.
Otvorile su se nove opcije, mogućnosti i rešenja i bilo mi je jasno da kurs neće trajati preporučena minimalna tri meseca, nego malo duže. Ili mnogo duže.



Jednoj keramičkoj perli je potrebno mnogo vremena, rada i truda, da od komada zemlje postane šarmantna kugla.

Da bi perla bila velika a nosiva, mora biti šuplja. Da bi bila šuplja, potreban joj je kalup. Da bi bila kakva bih ja volela da bude - napravićemo joj custom kalup. Ili dva. I praviti perle u kalupima dan i noć, a češće noć.



Staviti taman gline, staviti glinu taman svežine, biti strpljiv pa sačekati da se spoji kako treba, biti nežan pa ne ugnječiti tako sveže. Osušiti kuglu na taman da se da rezbariti, rezbariti a ne probušiti, rezbariti a ne ugnječiti i polomiti. Izdržati da ne pipkaš svaki čas jelgotovojelgotovo ili mogla sam još samo trunku ovde. Ne. Ne pipaj, pokvarićeš.





Rezbarila sam s ljubavlju, glačala kašikom ( glačala u pogrešnoj fazi, al' neka me kad volim ), lupkala varjačom da dobije željeni oblik, bušila male rupe, bušila srednje, bušila velike... divila im se u svakoj fazi razvoja i nemala trunku strpljenja da vidim kakve će biti gotove.







Šmirglane su, farbane, šarane, potapane, vrtene, sušene.
Psovala sam oksid gvožđa i pokušavala da zapamtim koji je onaj što se lakše skida sa ruku.
Transportovala sam ih od škole do kuće, držala u krilu i umotavala najbrižnije na svetu.
I onda, kada su konačno bile gotove i kada sam konačno bila spremna da se razdvojimo, napravila novu kolekciju.
Nove kugle u mom životu uklopljene su uz heklane perle, uz drvene perle, uz lanac, voskirani konac i džins. I još po nešto.



























Da se razumemo, sve ovo ne bi postalo ovolika pasija da moji učitelji, Marija Milin i Aleksandar Vac nisu imali brdo strpljenja i entuzijazma i da im se oči nisu caklile na moje ideje i hiljadu i jedan prohtev.
I, pre svega, sve ovo ne bi imalo prostora da postane ovolika pasija da nije podrške za čuvanje dece, uspavljivanje i borbu lavovsku dok se Novičićeva bavi keramikom. I posle toga do pola noći priča o svojim impresijama.

A kakve su vaše impresije?