Neredi u folderu

Folder sa ogrlicama koje nisu ugledale svetlost bloga je pun. Ogrlice se unutra guraju, raspravljaju i neraspoložene su. Ljute se na mene i kroz zube pitaju: "A zašto ona prvo, a ne ja? Zašto?!"

A ja onda lepo odem na New Post i rešim probleme. Ili bar deo problema.

Ostalo je još ljutih, ali lepih komada. Potrudiću se da ih objavim što pre, radi mira u folderu.

Vi se nemojte plašiti cura iz posta. Sada su u zenu, želje su ispunjene ;)

Ogrlice za razmrdavanje

Osećam da se očekuju fotografije Iva did it. studija, ali će taj post morati da sačeka. Da prođe novih par faza: da se studio malo razgazi, da napravim malo nereda, malo reda, da dodam još malo dekoracije, da montiramo ogledalo i odlučim koje ramove i gde. Jer ne želim da izgleda namontirano, netaknuto i belo. Želim fotografije realne atmosfere u nerealnom prostoru. Mom, izmišljenom, realnom nerealnom prostoru ♥

Rađaju se nove ogrlice, putuju i nose se. I jako sam srećna zbog toga.
A kako se njihov broj zaista nagomilao, spremna sam da vam konačno pokažem deo. Malo po malo, da postignemo propušteno.

Biram random par komada. Neki su u Zagrebu, neki u Beogradu, neki u Hajdelbergu, a neki na moru. Divan je to osećaj!

Kako vam se dopadaju? :)
Uskoro nova tura!

Druga desetnina ili Iva did it. studio od 10 do 20

Drugih deset dana kao da je bilo pre deset meseci. Jako mi se daleko čini, a zapravo je blizu.
U drugih deset dana smo uradili još više i studio polako staje na svoje noge. Mi naše pokušavamo da odmorimo i osposobimo za još samo ovo i jao i ono! ali izdržaćemo.
Nećemo ni primetiti kada zapravo počnem da radim tamo! Ili već nismo primetili..

Bio je prvi radni dan, bio je skraćen, bio je spontan i iz studija su izašla prva dva paketića.
Jedan je čekao već pripremljen ali sam želela da ga doradim, a drugi se stvorio. Spojena je prva ogrlica. Važne stvari!

No, pre nego zaista počnem sa radom, da vidimo šta smo to uradili u drugih deset dana.

Jedanaestog: doneli policu. Veliku belu policu, u kojoj je bilo sve!

Dana dvanaestog sam farbala fioke u belo. Prva tura.

Dana trinaestog- tura dva. Jer belo treba da bude belo.

E, a četrnaesti dan je bio jako uzbudljiv! Išli smo da kupujemo cevi, pa smo birali debljinu, pa zglobove, pa je divni otac mog muža napravio sto. Onaj sto što sam baš tako zamišljala. Tako ga je napravio, zato što je car. A i moj čovek je car, jer je sve pre toga iscrtao i isplanirao ♥

Dan petnaesti: montaža konstrukcije. I naručivanje ploče. I hiljadu i jedan detalj između toga.

Posle toga sam farbala. Koješta u kojekakve boje. Nije sve ipak tako belo.

U poslednjem trenutku sam odlučila da zeleni zid ne bude zelen. Nije tirkizna, nije azurna, nije plava, nije zelena, nije petrolej. Ali je ona morska, savršena, što uz belo drvo bude još savršenija, pa onda gledam i gledam i gledam. E, u takvu sam boju farbala zid sedamnaestog dana.

A osamnaestog? Raspakivanje! Raspremanje! Raspoređivanje! Neka se kutije otvore, neka se stvari raduju! Sloboda, komfor, trčanje po prostoru, policama i fiokama!

Sledećeg dana grupisanje boja i alata za farbanje i- odlaganje. Doviđenja, zdravo i hvala! Bilo mi je zadovoljstvo.

Dvadeseti dan je bio ljubavni ♥ Tabla je bila gotova, montaža je bila uspešna a čaj, kafa i kekcići servirani na stolu naopačke. Čist ugođaj!

Posle dvadesetog dana nismo stali sa radom, ali sam stala sa brojčanim izveštajima. Inspiracija je rekla da je dovoljno, ja sam rekla da je okej.
I dalje ima dosta posla, ima mnogo detalja koji čekaju da budu osmišljeni, postavljeni, ofarbani i ko zna šta još, ali radujem im se. Umorna sam, mnogo radim, ali vidim napredak i čujem uzdahe i podršku onih koji su videli koju sliku više i to mi mnogo znači.
A i vi ćete, samo da namontiramo;)

Iva did it. studio od 1 do 10

Gotov je dan deseti.
Deset dana radimo na studiju.
Studio je moje novo staro mesto. Prostor u kome smo nekada boravili brat i ja; pa jedan period nismo boravili, zato što smo porasli i studirali, i sada je došlo vreme da mu se ponovo vratim. Da nekada neozbiljan tinejdžerski prostor pretvorim u ozbiljan studio. Dobro, nećemo preterivati sa ozbiljnostima, ali nema ni postera i bisera mudrosti po zidovima.

Razvoj događaja pratite na Instagramu, ako pratite.
Spontano sam počela da svakodnevno numerišem ono što se radi. I znači mi; pomaže mi da se orijentišem i da napravim jasniju retrospektivu onoga što smo radili.

Recimo da smo prvog dana počeli sa farbanjem plafona. Gomila lamperije! Lepe, ali u tamno braon boji. Lepe, ali na visini. Lepe, ali ne bele. Postala je, ali iz trećeg puta. Ukočene vratove, farbu u kosi, očima i ušima smo zaboravili.

 Drugog dana sam krečila. Peace.

 Trećeg dana smo morali još samo malo da farbamo plafon.

A četvrtog da još samo malo okrečimo. Zato što je žuta trebalo da postane bela. Zato što joj je potrebno ubeđivanje od tri sloja. Ali pobedili smo.

Ehe, petog dana je došla zabava u radionicu! Zadatak: spakovati sve perle i sav alat i sve sve sve u- nešto, kako bi se sve preselilo u studio. Ne pitajte kako, ali uspeli smo. Sada je sve tamo. Na gomili.

A, znate ono mesto gde odlažete odeću koju više ne nosite? ONAJ plakar. E, pa došao je na red šestog dana. Prugasta majica simbolizuje mnooogo majica i pantalona i haljina i majica i pantalona... A crveni kabal? Pa, gomilu kablova koje je trebalo regulisati. Simple as that. Or not. Znate kako je razmrsiti kablove..

Sedmi dan je potrajao. Trebalo je srediti uspomene sa putovanja. Što po Evropi, što po životu. I-jaaaao! Gle ovo! Joooooj, Beeerliin! I-jee, kad je ovo bilo... i tako ceo dan. Opraštala sam se sa svakim papirićem, slušala kasete i pravila gomile papira od starih svezaka. Našla sam Segu, mnogo diskova i starih albuma. Pravi sentiš dan.

Osam gomila simbolizuje osmi dan. Kutije na sve strane, kese, kablovi, gajbe i ekipa. Svega mnogo. Svi kobajagi strpljivo čekaju da se raspakuju i konačno raskomote i protegnu. E, pa uspeli su delimično. Neki još uvek reže po kutijama i čekaju da se za njih napravi komocija.

A komocije će biti, kada se sredi nameštaj. A jedna od nameštaja je mašina za šivenje. Baš moja. I od devetog dana baš ružičasta!

A danas? Danas druga tura nameštaja. Dan deseti i na redu su fioke i polica. Prvo da se malo poprave, a onda da se malo farbaju. Kako u koju boju? Pa, u standardnu;)

Blogov zimski san

Ne stižem da pišem. Ne stižem.
Kada imam najveći nalet inspiracije- nije momenat.
Kada nemam inspiracije- imam vremena, pa budem lenja. Ili umorna. Ili ipak zauzeta. I žao mi je zbog toga.
Ovaj blog je jedno važno mesto i bitno je održavati ga. Svratiti. Svraćate vi, to vidim, ali red je i da se ja pojavim. Vaše posete me raduju i vaši komentari me raduju i vraćaju ovde, kada za to i nisam baš raspoložena.

Ovih dana radimo na studiju. Krečimo, farbamo.. farbamo drugi i treći put. U raznim stilovima.

Studio će biti moje novo malo, veliko, ogromno mesto. Samo moj prostor od dovoljno kvadrata, sa dovoljno svetla i dovoljno bele. Uvešću i pink. I zelenu. I malo prirodne boje drveta, ofkors. Ostalo će biti šareniš materijala. No, o svemu tome korak po korak. Brojimo dane na Instagramu:
Prvi

Drugi

Treći

Četvrti

Peti

Ako bih nastavila sa hronologijom od poslednjeg posta ka ovamo, pisala bih vam ponovo o Zagrebu. O FISTT-u na kom sam izlagala, o Artomatu koji sam posetila i o ljudima koje sam upoznala. I neizmernoj radosti u svemu tome.
A ako bih vam pisala o pre nekoj večeri, pa ka poslednjem postu, pisala bih prvo o radiju, o Tamarinom i mom gostovanju na Radio Beogradu 1. Najjači nalet emocija i utisaka se slegao u povratku iz Beograda, ali tada nisam mogla da pišem. Ali sam maštala i daleko sam stigla.
Radio je moja nova ljubav.

Ako bih vam pisala o stvarima između ta dva, bilo bi tu mnogo postova: bilo bi novih ogrlica sa Blogomanije i novih ogrlica sa FISTT-a. Bilo bi novih narudžbina. I tako novih i dobrih čajeva! Iz Irske i Los Anđelesa. Iz Beograda i Čikaga. Pisala bih i o do!ts-u i poklonila bih vam par brojeva. Pisala bih o februaru i raznim rođendanima i poklonila bih vam nakit. Pisala bih o jednim minđušama i mnogim minđušama. Uradila bih konačno DIY post. Redizajnirala blog i napravila sajt. Pisala o Putospektivi. Pohvalila se čajnim paketićem iz Slovenije. I začinskom nabavkom iz Zagreba. Napravila bih novu kolekciju.

Ali, ja sam jedna žena i jedna mama i jedna sam u ovome. Ne želim da post piše neko drugi; ne želim da bilo koji element pravi neko drugi. Niti da fotka neko drugi. Niti da se bilo šta ponovi ili ukalupi. I trudiću se da istrajem u tome, ali negde nešto nekad mora sačekati. Ovako kako sada čeka blog. I vi. I hvala vam što ste strpljivi, što ste tu i što ostavljate divne komentare podrške.
Upoznala sam mnogo dobrih i veoma dragih ljudi zahvaljujući svemu ovome i neizmerno sam srećna zbog toga.

Sensa grad sreće i šalova

Između dva Zagreba bio je Beograd.

Beograd, TC Ušće i u njemu Sensa grad sreće. I tu ja. Pozvana da držim radionicu.

Fotografija: Tamara Dragović

Između ove i one i ove ideje za pravljenje nečega od kanapa, ipak sam se odlučila za vunu.
Zato što je zima (ili bi bar trebalo da bude), zato što je najlepše sada igrati se vunom i zato što je super da nešto što si napravio odmah poneseš. I odmah staviš da budeš lep i praviš se važan;)
E, zato sam odlučila da pravimo šalove od vune, pletene na prste.

Fotografija: Tamara Dragović

Donela sam vunu u deset različitih boja i igra je počela.
Pleli smo, smejali smo se i smešili.

Fotografija: Tamara Dragović

Uposlili smo prste i do kraja radionice smo imali deset dugih šalova.

Fotografija: Tamara Dragović

Neki su ih poneli kući, da dovrše; neki su ih završili, ali su svi bili jako radosni što su naučili i napravili nešto novo.
I jako mi je drago zbog toga.
A posebno mi je drago što sam upoznala jednu Ljiljanu.

Fotografija: Tamara Dragović

Ljiljana me jako obradovala! Zato što je uopšte došla. Zato što je odlučila da nešto nauči. Odlučila se za manje televizije i više heklanja. Bila je uporna, strpljiva i vredna. I naučila je da isplete sebi šal. Bravo!

Ko je rekao: "A maatoor sam ti ja za učenje!" neka izvoli u ćošak.

Hvala Sensi na pozivu.
Hvala Tamari Dragović na fotografijama.

Jedan Zagreb, Dve Cvoke i mnogo drugara

Bila sam u Zagrebu.
Uživala sam!
Puna sam utisaka!
Konačno sam upoznala ljude o kojima sam čitala, čije fotografije sam gledala i koje pratim na društvenim mrežama. Upoznala sam one koje nisam poznavala do tada i jako mi je drago zbog toga.

Bila sam u Dve Cvoke. Sada poznajem Marinu i Ivonu. I Nikolinu i Sašu. I Tadeju. I Nebojšu. I još jednu Iskru- crnu, dlakavu, što laje:)
Bila sam u Hobo Bear hostelu. Bila sam u Jutru. U Harissi. U Svijetu okusa. U Kući zelenog čaja. Upoznala sam jednu Barbaru. Upoznala sam njenu divnu decu. Troje! Videli smo se sa Davorom. Pili kuvano vino. I još jedno.. Bila sam u Kiši. Bila sam SVUDA! Sa Tamarom. I bilo nam je sjajno.

Predlažem vam lagani skrol do kraja, pa posle opet gore, pa dole i tako u krug..
Tako sam ja gledala fotografije.. i jedva čekam da vidim još.
Hvala Tamari što je fotkala onako kako sam zamišljala. U stvari, malo bolje:)